Manifest
Nit Svetlosti
Postoje putevi koje ne izmišljamo. Prepoznajemo ih, a zatim njima krenemo, ponekad uprkos svemu, ali uvek srcem.
Neki pozivi javljaju se tiho. Ne nastaju uvek iz odluke, pa čak ni iz sna kojem smo dugo težili. Oblikuju se vremenom, dok se iznova vraćamo onome što je zaista važno. Tako je nastao Fosfens: iz istrajne intuicije, pogleda usmerenog ka svetlosti i duboke želje da o njoj vodimo računa.
Sve počinje u porodičnoj radionici, u okviru delatnosti sa dugom tradicijom u vazduhoplovstvu. Moj brat preuzeo je njeno vođenje i nastavio delo našeg oca, sa onom tihom strogošću koja ne traži da bude primećena. Upravo sam u tom nasleđu pronašao mesto za Fosfens, kao kada se u staru partituru unese nova nota. Sa poštovanjem prema onome što nam je povereno i željom da produžimo retko zanatstvo u svetu u kojem materijal, svetlost i pokret ruke stvaraju jedan drugačiji jezik.
Ovaj projekat gradio sam oslanjajući se na sve ono čemu su me naučile velike multinacionalne kompanije. Nije bilo reči o tome da se tog sveta odreknem, već da promenim ugao iz kojeg ga posmatram. Naučio me je efikasnosti, metodi i visokim zahtevima. Ali mi je, pre svega, omogućio susrete sa izuzetnim ljudima: posebnim ličnostima, nenametljivim majstorima, slobodnim duhovima i nesavršenostima koje su ponekad imale više šarma od same savršenosti.
Tu su bile i godine čiji su ritam određivali ručkovi u restoranima sa Mišlenovim zvezdicama, Guide Michelin nadohvat ruke i veliki francuski restorani kao mesta susreta. Svaki obrok postajao je drugačiji oblik sastanka. Razgovaralo se o poslu, naravno, ali i o ukusima, putovanjima i uverenjima. Razgovori su često izlazili iz unapred određenih okvira. Iz tih trenutaka rađale su se neočekivane bliskosti i određena predstava o umetnosti življenja koju nikada nisam zaboravio.
A onda su dolazile noći. Nisam nužno odsedao u hotelima ili luksuznim palatama, već u francuskim dvorcima, često daleko od utabanih puteva. Njihovi vlasnici dočekivali su me kao gosta, a ne kao klijenta. Pričali su mi o kamenu, o mestima i o generacijama koje su u njima živele. Trpeze su bile bogate, razgovori slobodni, a uspomene trajne. Upravo sam u tim predasima, između dva poslovna susreta, razumeo šta reč autentičnost zaista može da znači. Ne kao osobinu kojom se hvalimo, već kao način na koji dočekujemo druge, prenosimo nasleđe i živimo.
Danas se moj život promenio i sve jasnije uviđam koliko mi je ta promena donela. Kod kuće kuvam kao što radim u radionici: sa istim zadovoljstvom u samom činu stvaranja, istom pažnjom prema detaljima i istom potrebom da razumem šta jednu celinu čini skladnom. To je moj način da usporim i ponovo pronađem ravnotežu između dve kreacije. Više ne putujem sam, niti noćim u dalekim dvorcima. U rano jutro susrećem svoju decu, a pre nego što dan zamakne, vraćam se svojima. Možda je to manje upadljivo bogatstvo, ali beskrajno dragocenije.
Fosfens je nastao na susretu nekoliko svetova: preciznosti inženjerskih alata i osećajnosti zanatskog pokreta; porodičnog nasleđa i nove vizije vizuelnog komfora; tehničke strogosti i poezije svetlosti koja prati prostor, a nikada se ne nameće. Nije reč o tome da se učini više, niti da se pažnja privuče po svaku cenu. Reč je o tome da se stvari otkriju s merom, da se poštuje ono što osvetljavamo i da se stvaraju prisustva koja prostoru daju život, a da njime nikada ne ovladaju.
Moj otac je mogao da se povuče. Odlučio je da ostane u srcu radionice. Svakoga dana posmatra, nadgleda i prenosi svoje znanje, bez potrebe za mnogo reči. On nije inženjer, ali njegov pogled, izoštren iskustvom dugim više od pola veka, prepoznaje ono što je ispravno, a šta nije. On je naš kompas, naša mera i naš oslonac. Onaj koji se stara da svaki komad ostane veran zahtevima iz kojih je nastao. Uz njega, nijedan detalj nikada nije sporedan.
Majka mi je prenela drugačiju vrstu zahtevnosti: dobrotu, istančan ukus i pažnju koju posvećujemo stvarima, a da pritom ne moramo da je ističemo. Ona mi je usadila ljubav prema kuvanju, toj svakodnevnoj umetnosti u kojoj jedan jednostavan pokret može sve da promeni. U tome prepoznajem nešto duboko povezano sa svetlošću. Bilo da je reč o toploti rerne ili preciznosti svetlosnog snopa, ponekad sve zavisi od nijanse, vremena pečenja, mere ili pažnje koju ne primećujemo uvek, ali čije posledice jasno osećamo.
Tako je Fosfens postao mesto susreta znanja, materijala i veštih ruku. Svaka svetiljka osmišljena je, nacrtana i mašinski obrađena sa izuzetnom preciznošću. U službu svetlosti stavljamo iste mehaničke standarde razvijene u vazduhoplovstvu, ali sa drugačijom svrhom: da oplemenimo prostore u kojima živimo, otkrijemo lepotu materijala i omogućimo predmetima da traju. Naše kreacije izrađujemo po porudžbini, posvećujući pažnju svakom pojedinačnom komadu. Ne zamišljamo ih toliko kao predmete koji prolaze, koliko kao pratioce koji će trajati kroz godine, prostore i lične priče.
Ova priča ne bi imala istu svetlost bez Elene. Verovala je u ovaj projekat i pre nego što je dobio svoje ime. Dok sam ja još sumnjao, ona je već videla u šta bi mogao da izraste. Pratila me je tihim poverenjem, sve dok ponovo nisam pronašao sopstveni pogled. Fosfens joj duguje suštinski deo onoga što je danas.
A tu je i cela porodica. Moja snaja, čije fotografsko oko ume da uhvati dušu naših kreacija. Moj brat, čija smirenost i preciznost svemu daju ravnotežu. Moj otac, čuvar zanatskog pokreta. Moja majka, izvor pažnje prema ljudima i stvarima. I moja deca, koja odrastaju uz ovo nasleđe i, na svoj način, daju mu budućnost.
Fosfens je više od preduzeća. To je prostor u kojem se susreću prošlost i budućnost, mehanika i osećajnost, materija i svetlost. Radionica u kojoj se pokreti nadovezuju jedni na druge i u kojoj svaka kreacija nosi deo onih koji su omogućili da nastane.
Ne nastojimo da svetu dodamo još jedan predmet. Želimo da stvaramo svetiljke koje prirodno pronalaze svoje mesto, otkrivaju ono što ih okružuje i prate trenutke koji su nam važni. Predmete čije prisustvo s vremenom prestajemo da primećujemo, jer nam postaju bliski. A onda, kako godine prolaze, otkrivamo koliko su nam dragoceni postali.
Ako ste ovde, možda delite tu istu osećajnost. Možda tražite svetlost koja se ne nameće, već prati; koja ne pokušava da pokaže sve, već otkriva ono suštinsko. Svetlost koja vodi računa o prostorima, materijalima i ljudima koji u njima žive. Svetlost koja poštuje.
Dobro došli u Fosfens.
Milan
Osnivač Fosfensa
Otkrivanje
Svetlost za umetnost
Fosfens svetiljka nikada ne nastoji da privuče pogled. Ona pronalazi svoje mesto, prilagođava se i povlači u drugi plan kako bi što bolje otkrila ono što osvetljava. Njeno prisustvo ostaje nenametljivo, a njena uloga suštinska: da probudi dubinu boja, otkrije bogatstvo materijala i naglasi umetničku nameru.
Slika velikog majstora, stara skica, bronza sa patinom ili analogna fotografija: svako umetničko delo u sebi nosi priču, sećanje i jedinstven način susreta sa svetlošću. Naše svetiljke nikada ne postaju središte pažnje. One stupaju u dijalog sa delom, poput muzičara koji osetljivo i suzdržano izvodi muzičku partituru. Ne nastoje da ga preduhitre niti da ga nadmaše, već da ga prate, uz poštovanje koje zaslužuje.
Takva preciznost zahteva savršeno vladanje intenzitetom svetlosti, izuzetnu vernost boja i strogu kontrolu usmerenja svetlosnog snopa, kao i toplote. Svaki parametar je važan kada je cilj da se sačuva integritet osvetljenog dela. U Fosfensu, svetlost nije osmišljena da bi sama sijala. Njena svrha je da otkrije ono što bi bez nje moglo ostati nevidljivo. Sa diskretnom preciznošću šapata.
Čitanje
Svetlost za duh
Neke svetlosti bude, druge privlače pažnju. A postoje i one koje umiruju, prate misao i postaju gotovo neprimetne. Upravo takvu svetlost nastojimo da oblikujemo: nežnu, preciznu i nenametljivu, prisustvo koje nikada ne prekida tok razmišljanja, već mu omogućava da se slobodno nastavi.
Čitanje zahteva izvesnu tišinu. Smirenu pažnju, um otvoren za misli i svetlost koja prati, a da ne zamara niti odvlači pogled. Stabilnost osvetljenja, precizna kontrola svetlosnog snopa i vernost svetlosti doprinose toj suptilnoj ravnoteži u kojoj ništa ne narušava uživanje u čitanju. Svetlost tada postaje saputnik trenutka, pažljiva, a da se nikada ne nameće.
U toj ravnoteži, svetlost Fosfens prirodno pronalazi svoje mesto. Ona prati čitanje, pažljivo proučavanje ili meditaciju u kasnim noćnim satima. Postaje gotovo neprimetna, ostavljajući sav prostor rečima, idejama i unutrašnjem svetu koji se oblikuje sa svakom novom stranicom.
A kada se svetlost ugasi, ostaje još ponešto od onoga što nam je omogućila.
Prisustvo
Svetlost za svakodnevni život
Nikada nismo zamišljali svetlost kao demonstraciju. Ono što nastojimo da stvaramo, iz dana u dan, jeste svetlost prisustva. Svetlost koja se usklađuje sa nežnošću jutra, vedrinom zimskog popodnevnog uživanja ili tihim umorom nakon zajedničke večere. Pažljiva svetlost, koja poštuje prostor i prati one koji u njemu žive.
Ona prati poznate pokrete, tihe korake i poglede koji se razmenjuju oko stola. Prati protok sati, usklađuje se sa promenama dnevne svetlosti i prilagođava našem ritmu. Zna da se povuče kada zavlada mir, a zatim ponovo zauzme svoje mesto kada trenutak zahteva više jasnoće. Ona bdije, a da se ne nameće. Osvetljava, a da ne dominira.
Vernost boja, precizna kontrola spektra i pažljiv izbor temperature boje doprinose toj potrazi za ravnotežom. Ove tehničke osobine nisu namenjene da impresioniraju, već da omoguće prirodniji doživljaj svetlosti. Jasnoća koja otkriva teksturu materijala, oplemenjuje prostor i sa merom prati svakodnevne trenutke.
Jer najdragocenija svetlost nije uvek ona koju primećujemo. Ponekad je to jednostavno ona uz koju se osećamo dobro, u sopstvenom domu.
Tehničko Nasleđe
Svetlost koja traje
Kod Fosfens svetiljke, ono što se ne vidi često zahteva najviše pažnje. Iza prečišćene siluete modela MagicEye ili skulpturalnih linija modela Corduroy kriju se sati projektovanja, mašinske obrade, preciznog podešavanja i kontrole. To je nenametljiv rad, nasleđen iz naše aeronautičke tradicije, koji ne nastoji da se pokaže, ali čiji se trag oseća u svakom detalju.
Petosna mašinska obrada, pažljiv odabir komponenti, precizno podešavanje mehanizama, savršeno poznavanje površina i beskompromisni zahtevi u pogledu završne obrade: svaki korak doprinosi skladnosti celine. Ništa nije suvišno. Preciznost se ne ističe rečima, ona se meri savršеним uklapanjem delova, kvalitetom pokreta, besprekornošću površine i pouzdanošću onoga što je osmišljeno da traje.
Ovo umeće ne proizlazi samo iz tehnika i alata. Ono pripada kulturi inženjerstva i strogih zahteva, koja se prenosi kroz generacije, sa oca na sina, od mašine do ruke, od pogleda do pogleda. To je način rada u kojem se iskustvo često prenosi bez velikih reči, kroz pažnju posvećenu detaljima i poštovanje prema materijalu.
U Fosfensu, ovaj nevidljivi deo neraskidivo je povezan sa gotovim predmetom. On mu daje sklad, preciznost i sposobnost da odoli vremenu. Jer trajnost ne počiva na obećanju, već na zbiru pravilno izvedenih pokreta, ponavljanih sa istim visokim zahtevima, deo po deo.
Vizija koja živi
Svetlost koja se prenosi kroz generacije
Fosfens je nastao iz vizije, a ne iz poslovnog plana. Iz želje da se radi drugačije, daleko od unapred oblikovanih ideja, prolaznih predmeta i novina radi same novine. Vremenom je ta intuicija postala projekat, a zatim i kuća: poseban način osmišljavanja, izrade i doživljavanja svetlosti, sa merom i osećajem za sklad.
Naš pristup počiva na odmerenosti, visokim zahtevima i dugoročnom pogledu. Ne nastojimo da umnožavamo predmete, već da svakom damo razlog postojanja. Da razvijamo osoben izraz, satkan od svetlosti i senke, nijansi i tišine. Dajemo prednost odnosima koji se grade tokom vremena, predmetima koji pronalaze svoje mesto u domu i strpljivim gestovima koji svakom stvaranju daju unutrašnju doslednost.
Bliska nam je ideja da jedna kuća može da traje kroz generacije, a da pritom ne izgubi ono što je čini jedinstvenom. Neke porodične kompanije, okupljene između ostalog u udruženju Hénokiens, svedoče o tom retkom kontinuitetu između nasleđa, visokih zahteva i sposobnosti obnavljanja. One nas podsećaju da se jedna priča ne nastavlja nepomičnim stajanjem, već prenošenjem onoga što je suštinsko, uz istovremeno otvaranje prostora za nove ideje.
U tom duhu zamišljamo Fosfens. Ne kao trku za rastom ili potragu za priznanjem, već kao poduhvat koji se strpljivo gradi, stvaranje po stvaranje, uz želju da ostanemo verni sopstvenom pogledu i svojim zahtevima.
Za nas, prenošenje nasleđa ne znači samo očuvanje umeća. To znači dati mu budućnost, razvijati ga bez narušavanja njegove suštine i stvarati predmete sposobne da prate neke druge živote, dugo nakon nas. Pravu meru svetlosti, danas kao i sutra, i kuću koja s vremenom nastavlja da pronalazi svoje mesto.
From the People
Inspiracija kroz susrete
Tokom studija u Engleskoj, jednom sam čuo odgovor Jimija Hendrixa na pitanje koji mi je ostao u sećanju. U jednom televizijskom prenosu koncerta, neposredno pre izlaska na scenu, novinarka ga je upitala odakle crpi inspiraciju. Njegov odgovor bio je razoružavajuće jednostavan: “From the people.”
U to vreme, tih nekoliko reči nije ostavilo naročit utisak na mene. S vremenom su dobile sasvim drugo značenje. Danas razumem koliko susreti, razgovori i ličnosti koje upoznajemo na svom putu oblikuju naš pogled na svet. Ideja se ponekad rodi iz neočekivane razmene, iz senzibiliteta koji otkrijemo ili iz detalja koji sami nikada ne bismo primetili.
U Fosfensu, inspiracija je svuda. U pričama koje mi ljudi poveravaju, mestima koja otkrivam, predmetima koji prate jedan život i ljudima koji im daju smisao. Svaki susret otvara novu perspektivu, pomera granice jedne intuicije i budi novu želju. Svetlost koju oblikujemo nosi u sebi i nešto od tih susreta: diskretan trag onih koji nas inspirišu.
Jimi Hendrix umeo je to da izrazi i na drugi način: “All I’m gonna do is just go on and do what I feel.”
Nastaviti dalje, ostati veran onome što osećamo, prihvatati ono što nam drugi pružaju, a pritom ne izgubiti sopstveni pogled. Možda upravo tu počinje svako stvaranje.
Jer, u suštini, inspiracija se ne može propisati. Ona se pronalazi u susretima.
Svetlost koja se deli
Ingo Maurer X Fosfens
Već deset godina… Godine 2015. započela je neočekivana razmena između Inga Maurera, vizionarskog pesnika svetlosti, i mene, strastvenog zanatlije. Kroz naše razgovore, tokom 2016. godine, oblikovao se poseban odnos, prožet poverenjem, uzajamnom radoznalošću i zajedničkim uverenjem: svetlost se nikada ne svodi samo na predmet. Ona je živa, slobodna i sposobna da probudi emociju.
Život nam je, sa svojom ponekad neumoljivom blagošću, najpre oduzeo Jenny, a potom i samog Inga. Sa njima se udaljila i mogućnost da oživimo projekat koji smo sanjali da stvorimo zajedno. Ipak, nešto dragoceno je ostalo: jedan susret, reči i vizija koja nastavlja da nas prati. Ingo mi je jednom poverio:
« At the beginning of my career… I focused a lot on the shape of lamps. Later I realized that the light itself is much more important than the form. »
Te reči danas odzvanjaju poput kompasa. One, sa retkom jednostavnošću, izražavaju ono što nas pokreće u Fosfensu: nikada ne dozvoliti da forma nadvlada svetlost, već nastojati da joj damo sav prostor koji zaslužuje. On je umeo da otkrije njenu poeziju. Ja joj, sa svoje strane, nastojim dati oblik sa preciznošću, ne pokušavajući nikada da je sputam. Dva pristupa, jedna potraga: za svetlošću koja prevazilazi predmet i dopire do nečeg mnogo prisnijeg.
Sećam se i njegovog pogleda kada mi je predstavio svog zeta. U njemu sam prepoznao nenametljiv ponos, čiju dubinu tada još nisam umeo u potpunosti da sagledam. Danas, kao otac četvoro dece, taj pogled razumem drugačije. Znam koliko se neke suštinske stvari prenose bez reči, kroz prisustvo, gest i način na koji postojimo u svetu.
Možda, u suštini, postoji zajednička nit između svetlosti i prenošenja nasleđa: obe nas povezuju sa onim što nam je prethodilo, a istovremeno otvaraju put onima koji dolaze posle nas. Delili smo to: svetlost i one koje volimo.
Hvala ti, Ingo.
Elena
Lumen Quietum
Postoje prisustva koja se nikada ne najavljuju, a ipak menjaju sve. Elena je jedna od takvih. Ne govori glasno, ali ume da učini da se ono suštinsko čuje. Ne traži svetlost: ona je stvara, gotovo nesvesno, i oko nje sve postaje jasnije.
Na Sorboni istražuje međusobno tumačenje kod Prusta i Džojsa, uranjajući u lavirinte vremena, sećanja i smisla. Uči da čita između redova, da osluškuje ono o čemu reči ćute, da opaža ono što izmiče prvom pogledu. Ta pažnja prema nevidljivom, prema onome što se otkriva a da se nikada ne nameće, prožima i naš život i naš rad. Uz Elenu, svetlost postaje osetljiva materija, tihi dijalog, emocija koju delimo.
Zajedno smo osnovali Fosfens, napustivši sigurne karijere i već utabane puteve. Ljubav, nenametljiva, ali neodoljiva, povela nas je ka onim ludostima koje svesno biramo. Između života i sna, naučili smo da sledimo ono što nas duboko pokreće, ono što daje smisao našim gestovima i svakoj svetlosti koju zamišljamo.
Ona nije samo moja supruga. Ona je moja najbliža prijateljica, moja saveznica, partnerka u životu i stvaranju. U ateljeu pristupa materijalima sa osobenom pažnjom, kao da već naslućuje sve njihove mogućnosti. Njen pogled pomera jednu ideju, jedan gest priziva drugi, a neki detalj iznenada pronalazi svoje pravo mesto. Uz nju, prototipovi prestaju da budu puki pokušaji: počinju da pričaju priču.
Elena poseduje onu retku snagu kojoj nije potrebno da se pokazuje da bi bila presudna. Ona je tihi temelj na kojem počiva toliko toga, ona koja prati, a ne nameće se, koja ohrabruje bez buke i idejama daje prostor neophodan da poprime oblik. Uz nju, svetlost se nikada ne svodi samo na predmet. Ona postaje prisustvo, sećanje, dijalog. Pokret dobija na preciznosti, a materija na osećajnosti.
A ja, pored nje, sve jasnije shvatam koliko je stvaranje ujedno i zajednička pustolovina. Postoji ono što crtamo, ono čemu dajemo oblik, ono za šta verujemo da smo sami osmislili. A zatim postoji taj pogled, ta intuicija, to prisustvo koje neprimetno menja konačni rezultat. Elena se ne zadovoljava time da osvetljava naš put. Ona mu podaruje deo svoje duše.
Ona je tiha svetlost koja daje sjaj našoj svetlosti.
Ex animo, Milan
Naša Fotografkinja od Srca
Charlène
Postoje pogledi koji otkrivaju isto koliko i beleže. Charlène ima upravo takav pogled.
Kao profesionalna fotografkinja, ali i moja svastika, Charlène sa Fosfensom deli mnogo više od porodične priče. Njen pogled, njeni visoki profesionalni zahtevi i njen senzibilitet prirodno su pronašli svoje mesto u našoj zajedničkoj avanturi.
Nedaleko od groblja Père-Lachaise, na kraju jedne kaldrmisane slepe ulice, Charlène je stvorila sopstveni svet. Iza šarmantnog unutrašnjeg dvorišta nalazi se njen prostrani parиски studio, sa tri prostora za fotografisanje, koji nude bezbroj mogućnosti za stvaranje atmosfere, oblikovanje siluete ili dopuštanje da slika postepeno poprimi svoj konačni oblik. Posebno istražuje svet mode i luksuza, gde je svaki detalj važan, od najspontanijeg pokreta do preciznog oblikovanja svetlosti.
Isti visoki zahtevi prate i njen rad za Fosfens. Sve fotografije na našem sajtu njeno su delo i nijedna nije retuširana. #NoFilter. Taj izbor odražava ono što nam je blisko: ništa ne prikrivati, ništa ne dodavati, već dopustiti materijalima, završnoj obradi i svetlosti da izraze svoju istinu. Uverenje koje zahteva pravo umeće, jer verno preneti prirodnost često traži više majstorstva nego menjati je.
Charlène ume da pronađe tu ravnotežu. Ona poznaje naš svet, razume šta želimo da izrazimo i našim kreacijama daruje svoj fotografski pogled. U ovoj saradnji, porodično poverenje susreće se sa profesionalnim zahtevima, a da se jedno nikada ne pomeša sa drugim.
Ima nečeg dragocenog u tome kada posmatramo kako talenat nekoga koga intimno poznajemo cveta u njegovom sopstvenom svetu, a zatim taj isti pogled ponovo pronalazimo u srcu avanture koju zajedno gradimo. To je bliskost satkana od zajednički provedenog vremena, srodnog senzibiliteta i slobode da se razumemo bez potrebe da uvek sve objašnjavamo.
Charlène ne stvara samo fotografije za Fosfens. Ona doprinosi načinu na koji se naša kuća predstavlja svetu, iskreno i bez veštačkog ulepšavanja. I srećan sam što je ova profesionalna priča istovremeno, sasvim jednostavno, i porodična priča.
Hvala ti, Charlène, na tvom pogledu i na ovoj divnoj bliskosti.
Ukršteni Putevi
Prijateljstvo Koje Traje
Pre skoro dvadeset pet godina, naši putevi ukrstili su se u prvim danima avanture Ayrton. Yvan je dolazio iz zahtevnog sveta zabavne industrije i postavljao temelje svoje svetlosne kuće smelim prototipom: 192 propusne Nichia LED diode od 5 mm. Ja sam, sa svoje strane, zastupao jednu drugu revoluciju, revoluciju snažnih LUXEON LED dioda, koje će iz temelja promeniti naš odnos prema svetlosti.
Dva puta, dva pogleda, ali već tada ista fascinacija onim što svetlost može da omogući.
Yvan bi mogao da mi bude otac. Njegova harizma, instinkt i mudrost prirodno izazivaju poštovanje. Ipak, tokom godina, između nas se isplelo iskreno, gotovo bratsko prijateljstvo. Još se sećam njegovog venčanja. Želeo je da sedim pored njega, za počasnim stolom. Taj gest, izvan svakog protokola, duboko me je dirnuo. U njemu sam naslutio čoveka iza samoukog preduzetnika: intuitivnog stvaraoca, nezasite radoznalosti, sposobnog da upija ideje, prepoznaje trendove i pretvara ih u osobene koncepte.
Dvadeset pet godina razgovora, projekata, uspeha i bitaka nije lako sažeti. Yvan je oblikovao značajan deo sveta rasvete za scenske nastupe i događaje. Ali njegov uticaj na mene daleko prevazilazi profesionalne okvire. Pratio je moja razmišljanja, podsticao moje ambicije i, u pojedinim trenucima, uticao na moje životne odluke gotovo koliko i osoba koja deli moj život.
U to vreme kretao sam se u svetu multinacionalnih kompanija, raspolažući sredstvima, mrežom kontakata i znanjima koje sam rado stavljao u službu njegovog projekta. Ponekad i ne sluteći koliko to znači, često ulažući više energije nego što bih i sam unapred očekivao. Činio sam to iz prijateljstva, uverenja i duboke vere u ono što je gradio. Sa svoje strane, Yvan mi je uvek nesebično pružao svoje savete i svoj pogled na stvari. Verujem da smo se tako međusobno podržavali, svako na svoj način, bez potrebe da ikada vodimo računa o tome ko je kome koliko dao.
Od tada se Ayrton etablirao na međunarodnoj sceni profesionalne rasvete, sa smelim, preciznim i izrazito inovativnim svetlosnim potpisom. Imao sam privilegiju da pratim taj uspon i da mu, nenametljivo, doprinesem na svoj način. I danas vidim kamione natovarene reflektorima, polaske ka velikim produkcijama i aktivnost koja je rasla uporedo sa mojim sopstvenim odgovornostima. Ali upoznao sam i drugu stranu pozornice: sumnje, napetosti, teške odluke i mračnije trenutke koje priče o uspehu često ostavljaju u senci. Jer iza svake blistave svetlosti stoji i strpljiv rad na ovladavanju njenim intenzitetom.
Yvan u sebi nosi nešto od francuske elegancije iz vremena Brižit Bardo i Alena Delona. Držanje, prisustvo, harizmu koja se, razume se, ne meri lumenima. Danas živi na Azurnoj obali, okrenut Mediteranu, nedaleko od Sen Tropea, i imao bi sve razloge da uspori. Ali stvaralaštvo ne odlazi u penziju. On nastavlja da osmišljava, razvija i preduzima nove poduhvate, sada uz svog sina Alena. Putuje manje, doduše, ali i dalje ima doživotnu Air France Platinum karticu, opipljiv podsetnik na godine provedene na putovanjima širom sveta, tokom kojih je pronosio slavu svojih kreacija.
Naše bliskosti nikada se nisu svodile samo na reflektore. Tu je najpre vino i naši izleti u Vosne-Romanée, gde delimo ljubav prema velikim vinima, terroirima i umeću koje se strpljivo prenosi kroz generacije. Tu su dizajn, promišljeni predmeti, preciznost detalja i zadovoljstvo koje donosi savršeno izvedena ideja. Tu je i zajednička trpeza sa Ritom, čija velikodušnost u kuhinji prirodno odražava gostoprimstvo njihovog doma, kao i nežnost koju oboje pokazuju prema svojim životinjama, vernim saputnicima njihove svakodnevice obasjane suncem.
I film zauzima posebno mesto u Yvanovom svetu. Njegova zbirka filmskih kartica, klasifikovanih gotovo enciklopedijskom preciznošću, svedoči o strasti koja daleko prevazilazi obično gledalačko zadovoljstvo. Godinama je uređivao sopstveni dom kako bi u njemu stvorio pravu projekcionu salu, osmišljenu do najsitnijih detalja. Provodio je čitave noći gledajući, analizirajući i komentarišući filmove, poznajući njihove scene, anegdote i tajne. Kod njega radoznalost nikada nije površna: ona postaje disciplina, način da se svojim strastima posveti u potpunosti.
Ista zahtevnost ogleda se u njegovom pogledu na predmete i kompanije. Ime Ayrton nosi trag njegove strasti prema automobilima i sklonosti ka ličnostima koje pomeraju granice u svojim oblastima. Poput drugih velikih stvaralaca, on ume da prepozna detalj koji razdvaja nešto što je jednostavno dobro urađeno od onoga što postaje izuzetno. Među prvima je prepoznao genijalnost Stevea Jobsa, čijoj se viziji divio, verovatno jednako koliko i pažnji koju je posvećivao svakom detalju.
Znam da Yvan danas posmatra moj sopstveni put sa blagonaklonošću koja u sebi nosi nešto očinski. Možda čak i trunku ponosa. Ipak, nikada ne pokušava da mi određuje pravac. Pušta me da slobodno donosim odluke, doživljavam uspehe i greške i, iznad svega, pronađem sopstveni stil. I to je deo prenošenja nasleđa: dati dovoljno da bi drugi mogao da krene napred, a zatim mu ostaviti prostor koji mu je potreban da postane ono što jeste.
Sa Fosfensom sam izabrao drugu scenu. Ayrton osvetljava svetove scenskih nastupa i događaja, dok Fosfens istražuje arhitekturu i prostore u kojima živimo. Razmere su drugačije, kao i namene, ali povezuje nas isto uverenje: svetlost zaslužuje više od tehničkog odgovora. Ona zahteva viziju, sopstveni izraz i pažnju prema onome što otkriva i načinu na koji preobražava prostor.
Danas nastavljam to traganje na svoj način, sa sopstvenom pričom, intuicijama i zahtevima. I znam da se jedan deo tog puta oblikovao kroz susret sa Yvanom. Ne kroz oponašanje, već zahvaljujući slobodi koju trajna prijateljstva umeju da pruže: slobodi da budeš ohrabren, a ne sputan, nadahnut, a da ti niko ne nameće pravac.
Neki susreti obeleže jedno razdoblje. Drugi pomognu da se oblikuje čitav život. Verujem da naše prijateljstvo pripada ovoj drugoj vrsti.
Cheers, M.
